Српски књижевни гласник

~

СпољАШЉА Политика СРБИЈЕ. 45

вора, којим је уговорена међу савезницима аутономија за Грчку.

Решење рускога цара да се не служи „револуционарним“ мерама против Порте опростила је кнеза Милоша великих неприлика у које би неминовно пао због свога положаја и према Русији и према Порти. Међутим он је учинио велику услугу Русији тиме што је свога побратима Мустафу, наследног пашу скадарскога, који је имао 20.000 војника, задржао од акције против Руса. Рат се је свршио потпуним поразом турским: руске су предстраже биле пред самим Цариградом и султан је морао пристати на мир, који је закључио са његовим представницима у Једрену гроф Дибић-Забалкански, 2 септембра 1829 године. Тим уговором Русија је повећала јако свој утицај на пстоку, заокруглила своје границе и обезбедила своје трговачке интересе. Права Влашке и Молдавије била су проширена. Грчка је имала да добије своју аутономију по лондонском уговору, за Србију пак, шестом тачком једренског мира, Висока Порта се обавезује најсвечаније, да изврши без икаквог закашњења и са највећом тачношћу одредбе акерманске конвенције и да нарочито одмах изврши предају шест отргнутих нахија. Порти је остављен рок од месец дана после потписа уговора, да изда хатишериф, који ће бити саопштен и руском двору, којим султан наређује извршење одредаба акерманске конвенције.

Једренски мир дакле односно Србије понавља одредбе акерманске конвенције е тим проширењем што се овде одређује и број нахија, које Порта има да врати Србији. За Порту је повраћање отргнутих предела била најтежа тачка, и она се је томе јако опирала. Једренским миром Русија је хтела да учини томе крај, али како њиме нису биле обележене границе тих нахија, Порта се користила тим недостатком и годинама је још одуговлачила ову ствар. Једренским миром могло се је лако добити п наследно кнежевско достојанство, али Русија је, у погледу на Србију, остала у границама својих уговора