Српски књижевни гласник

КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

КЊИгА' У, БРОЈ 1. — 1 ЈАНУАР, 1909.

МА РВИ ЈА,

Петровеско сунце беше припекло над Београдом, прашина трепераше и превијаше се по кривим и стрмим ули-

цама, лишће по дрветима почињало се межурати. На јелном крају престонице, управо у једном иовом додатку, новој улици, запара је била силнија, прашина гушћа. Улица је права, широка; ес обе стране нижу се нове куће, местимице раздвојене празним земљиштима. На рогљу, ближе вароши, најстарија је кућа тога краја; она је боком и једним прозорком дошла на нову улицу; наличје јој има два отвора, пред лицем је трем са три сетупчића. Око ње је двориште, ограђено већ трулим даскама.

То је кућа Петрије Станковићке, удовице неког ганцеларијеког послужитеља.

Порекло и прошлост породице Станковићеве садржи све у неколико речи.

Димитрије Станковић, млад инокосан сељак, из рудничкога краја, имао је у Београлу некога рођака, чиновника, који му изради место „одаџије“ у неком надлештву. „Димитрије се ожени, прода што је имао у селу, пресели те у Београд и сагради кућицу, која је онда била изван вароши. Ту ey изродили децу и ту он умре баш оне године кад му најстарија кћи Марија сврши вишу женску школу и доби место учитељице у једном селу у београлдгкој околини.