Српски књижевни гласник

10 СРпски Књижевни Гласник.

Милорад јој даде воде говорећи:

— Молим те, смири се већ! Много си се напрезала !

Марија заклопи очи.

Докле је то било у соби, Петрија сеђаше на клупи пред кућом, очекујући другога млекаџију. Једнако јој зујаху у ушима оне Марине речи: „Хоћу, нано, врло радо“. „Ах, јадно моје дете, зар ја не видим твоје радовање, зар ти нану да превариш!“ додаде старица у себи.

Гомила суседне деце изиђе, те се почеше играти. По“ њиховој спољашности, видела се имовна неједнакост родитељска; било их је у лепим хаљинама, а и босих, са' пропалим коленима и лактовима, што је већма истицало демократство дечјег друговања. Петрији ово напомену: Лелу, Љубисава и Драгу, њену помрлу децу, која су се на истом месту пре неколико година играла, те јој би теже. еф,

Најзад наиђе и толико очекивани млекаџија. У исто време помоли се се торњег рогља пи доктор.

Беше то средовечан човек, висок, малко погурен, брадат. Она га поздрави и додаде:

— Моја Марија 'иште млека, не може да дочека а има већ готово сат од кад чекам несрећног млекаџију !

—То је добро! вели доктор жмиркајући и истежући своју густу, проседу браду.

Уђе у собу с веселим лицем, али слабо што распознаде због прелаза из силне светлости у присенак. Милорад нагло устаде и етиште га за мишицу шапћући: „Помозите, за Бога! Ја мислим, ја... мислим ужас“.

Марија бунцаше. На један мах отвори очи, весело погледа лекара и запита га:

— Дакле, и ви сте тога мишљења, добри докторе7

— Дабоме да јесам, драго дете, али пошто смо се много разговарали, ја бих вас саветовао, да престанете се разговором. :

— Хоћу, послушаћу вас, ја вас увек радо слушам, јер ви сте један од оних... од оних...