Српски књижевни гласник

МАРИЈА. 11

Лепо, лепо, сад је доста, сад одржите реч, па не говорите!

Она га умиљато погледа и склопи руке:

— Драги докторе, само још једну молбу, пре него што заспим. Милорад је отишао да зовне тетку Јелену. Ја сам га послала... ону знате, ону сироту удовицу, коју сте више пута затекли код мене. Она је из истог села одакле је и нана. Муж јој беше жандар, — зао човек!. Тесак, па брци уфитиљени, па пијан. уф! Еле, како ћу ја отпутовати, добро је да она буде уз нану! Дабоме, и Радојка нека дође, али она нека дође... онако... Ззасебно.. Ох Боже мој, како ме то боли! Зашто га ви не уверите! Он миели, да су оба краја живота у мраку, а ја знам да су у виделу! А средина његова живота сасвим је јасна ! Па реци ти, Лело, реци му!.. Шта... Ти кажеш, да је Милорад отроване душе!. u

Доктор им даде знак руком, да изиђу.

Петрија стаде у дну дворишта и залелека, а Милорад блед, гологлав, стаде у другом углу.

Више од часа остадоше тако, очекујући доктора. Најпосле он:изиђе, али се не поздрави се њима. На изласку од дворишта сукоби се са Радојком. Застаде и дуго посматраше стамену лепу девојку. Најзад јој рече:

— Идите тамо, драго дете, и немојте се одмицати. Марији је крај.

С. МАТАВУЉ.