Српски књижевни гласник

14 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

Непознати“ узвикну гласно, громко, дубоким басом, као из бачве, гласом који'је звонио као цимбале:

„Их, до сто ђавола! Да гадна времена! .'.“

И сместа стаде, ескиде шлем и наочари.

Једва је дисао.

Блесак светлости, топлота гаса, пећи, после оне јаке хлалноће напољу, затим овај раскошни сјај ове високе собе, ови вратари са златним писмима „Кеешта Мопбит“ на њиховим адмиралским капама, па беле кравате гости- оничарских настојника и читава. војска“ Швајцаркиња у народној ношњи, које су се слегле на знак звона, све то збуни ra за тренутак, — само за тренутак. |

Он осети да. га гледају и сместа му се поврати његово поуздање, као глумцу пред пуним ложама.

„Молим, чиме могу услужити7..“

Тако га упита први настојник, се усиљеном учтивошћу, настојник врло отмен, у пругастом капуту на струк, с лепим залисецима, прави кројач женекога одела.

Алпинист сасвим хладно затражи собу, „знате, онако, једно лепо сопче,“ — понашајући се е достојанственим настојником као са 'каквим старим другом из школе.

Али у мало се није наљутио кад га собарица, Бер-' њанка, која му приђе са свећом у руци, утегнута у свом златном јелеку и“ е надуваним рукавима од тула, упита да ли жели да се попне лиФтом. Да му је предложила да учини какав злочин, не би га више расрдило.

— ЛиФтом, 'он!... он!... И од његова гласа и по- ' крета затресе“ се ева гвожђарија на њему.

Но наједанпут 'се стиша п рече Швајцаркињи љубазним гласом: „Pedibus cum јату, лепојко моја“... и пође за њом, запремајући степенице својим широким леђима, 'гурајући оне који су му били на путу, а по целој гостионици зачу се жагор, један продужен, настављен узвик: „Шта је-ово!“ понављано шапатом на свим“ могућим језицима. Затим се зачу и други знак за вечеру, и нико“ више: није ни. мислио на ову необичну личност.

ki 8,00 „