Српски књижевни гласник

16 СРПскКи Књижевни ГЛАСНИК.

могу тако на први поглед мрзети се, презиратп се носом, устима и очима зато што нису претходно једно другом представљена. Ту мора да пма друго нешто.

Пиринчари п шљиварпи, кажем вам. Тиме се само може објаснити суморна п мучна тишина о овом ручку на Риги-Кулму који би, према броју п међународном шаренилу гостију, требало да буде живостан, буран, као што се замишљају обеди на подножју Вавилонске Куле.

Алпинист уђе, збуњен мало овом манастирском тишином у трпезарији у којој су блешталн полијелеји, накашља се јако не обративши на се ничију пажњу, седе на место које му је пало у део, пошто је последњи дошао, на крају дворнице. Будући сад без оне опреме, изгледао је као и сваки путник, само љубазнија лица, ћелав, трбушат, зашиљене п густе браде, достојанствена носа, дебелих страшних веђа изнад доброћудна погледа.

Је ли пиринчар пили шљиварг То се још није знало.

Тек "што је сео, стаде се врпољити, затим уплашено скочи са свога места: „Јој!.. промаја!..“ рече сасвим гласно и маши се за једну слободну столицу, која је била прислоњена на средини стола.

Али га задржа једпа Швајцаркиња — ова је била из уреког кантона — која је служила око стола, са сребрним ланчићем и белом марамом:

„Господине, ово је место заузето...“

Тада, једна девојка, која је седела за столом и од које је видео само плаву косу зачешљану на као снег беломе врату, рече, не окрећући се, са страним нагласком:

„Није, није заузето... Мој је брат болестан и неће силазити.

— Болестан... упита алпинист седајући, предусретљив, готово са саучешћем. Болестан“ није, овај, опасног“

Изговарао је оштро, и ова реч „овај“ понављаше се у свима његовим реченицама са још неколико других излишних узвика као: „хе, како, хо, гле, онако, а овај, а иначе“, које су јаче пестицале нагласак, без сумње