Српски књижевни гласник

ТАРТАРЕН НА Алпима. 17

непријатан младој плавуши, јер је одговорила само једним леденим погледом затворено плавим, дубоко плавим.

Сусед ес десне стране није изгледао ни мало предусретљивији; то беше талијански тенорист, црвена лица, ниска. чела, зејтинастих зеница, разметљивих бркова које је бесно вртео, од како су га раставили од његове младе сусетке. Али добри алпинист беше навикао да говори уз јело; то је било потребно за његово здравље.

„Гле! да лепих дугмади... рече гласно сам за се, гледајући испод ока Талијанове наруквице.. Те ноте уметнуте у јаспис изгледају дивно...“

Његов метални глас звонио је у тишини, не налазећи у њој ни најмање одјека.

„Господин је зацело певач

— КХоп сар со...“ прогунђа Талијан кроз бркове.

Алпинист се за тренутак помири се мишљу да једе не говорећи ништа, али су га залогаји гушили. И када се аустријеки дипломата, који је седео преко пута од њега, маши да дохвати слачицу врхом својих етарачких малих 'и уздрхталих руку, у рукавицама без претију, он му је врло услужно додаде: „Молим, господине бароне..“, јер мало пре беше чуо да га тако зову.

За несрећу, јадни г. фон Штолц, поред свег лукавог и духовитог изгледа који је добио у дипломатским доскочицама, беше одавно заборавио своје речи и своје мисли, п путовао је о планини поглавито зато да их поврати. Он отвори своје празне очи и погледа ово непознато лице, па их поново затвори не рекавши ништа. Требало је десет њих, некадашњих дипломата, његове умне способности, па да заједнички погоде уобичајени начин захваљивања.

После овог новог неуспеха алпинист учини једну страшну гримасу, пи по наглости с којом је шчепао боцу могло се мислити, да ће њоме сасвим разбити већ начету главу старога дипломате. Боже сачувај! Хтео је само да понуди вином своју сусетку, која га није чула, занета у полугласном разговору, необичном ћеретању,

2