Српски књижевни гласник

'ГАРТАРЕН НА АЛПИМА. 19

Добри адпинпет знао је то. П како је за неколико тодина прешао био четрдесету, тај. „почетак четвртога спрата“, „Ha коме човек. налази п узима. чаробни кључ који отвара живот шпром и показује његов једиолики и варљиви ток, како је поред тога био свестан своје вредности, свестан важности свога задатка и великога имена које је носио, — оп се није ни обазирао на мишљење ових људи. У осталом, требало је само да се каже ко је, да узвикне: „Ја сам то...“ па да се на свима овим охолим уснама укаже дубоко поштовање; алп је уживао у инкогниту.

Тешко му је само било што не може да говорп, да траји, да се упозна, да се зблапжи, да стиска. руке, да пријатељски метне коме руку на раме, да зове људе њиховим именом. Ето шта му је падало тешко на РигиКулму. Ох! нарочито што не говори. ;

„Просто ћу добити јаштерице“.. говорцо је у себи грешни човек, блудећи по гостионици, не знајући шта ће.

_ Уђе у кавану, пространу и празну као какав храм у радни лан, назва момка „драги мој“, поручи „каву без шећера!“ И како га момак не упита: „Зашто без шећераг“ алпинист живо додаде: „Тако сам навикао у Алгиру, за време лова на лавове...“

И већ се хтеде упустити у причање тога лова, али момак у својој аветињској обући беше побегао и отрчао лорду Чипендалу, који се колико је дуг извалио на диван па суморним гласом виче: „Чемпењ!.... Чемпењ!“ Пуче запушач глупо као на нарученом сватовском ручку, и све се утиша; само се чуло звиждање ветра у монументалном камину и језиво пуцкарањо снега о прозорска окна.

Исто тако суморна изгледаше п читаоница: сви са новинама у руци, стотине обо рених тлава око дугачких елених столова, испод рефлектора. О времена на време тек неко зевне, накашљавши се, зашуште раширене новине, а над овом учионичком тишином лебде, стојећи п

с =