Српски књижевни гласник

20) СРпски Књижевни ГлаАСНИК.

непомични, лећима наслоњени на пећ, обојица ударајући на плесан, два понтифа званичне историје, Шванталер и Астје Реи, које је нека необична фаталност саставила на врху Риги, пошто су се тридесет година узајамно вређали, грдили у примедбама, називали „Шванталер звекан, Yir ineptissimus Acrje Pem.“

Можете мислити како је дочекан добри алпинист када. је примакао столицу у намери да се упусти мало у поучан разговор крај ватре. Са врха ова два људска стуба паде на њ један од оних хладних погљел:, од којих се он толико бојао; зато устаде, пређе неколико пута преко читаонице, колико да покаже своје присуство духа. а п да се загреје, отвори библиотеку. Неколико енглеских романа било је ту растурено поред тешких библија и распарених књига Швајцареког Алпијеког Клуба; он узе једну и понесе је да је чита у постељу, али је морале оставити на вратима, пошто није било допуштено носити књиге по собама.

Лутајући тако даље, он одшкрину врата од биљарнице, у којој је талијански тенорист, играо сам самцит, копечећи се и извлачећи наруквице да би привукао на. себе пажњу своје лепе сусетке, која је седела на једноме дивану између два млада човека и читала им неко писмо. Кад алпинист уђе, она ућута, и јелан од младих људи устаде, и то већи, прави мужик, човек-псето, рутавих руку, дуге црне косе, светле п глатке, која се састављала. са запуштеном брадом. Он изиђе два корака на. сусрет ново дошавшем, погледа га изазивачки и тако зверски, да добри Алпинист, не тражећи објашњења, учини полукруг на десно, паметан и достојанствен.

„А, овај, ови са севера нису ни мало пријатни...“ рече он гласно и залупи вратима да докаже овоме дивљаку да га се не боји.

Салон је остао као последње прибежиште; он уђе. Господе Боже!... Морга, добри људи! морга Светога. Бернхарда, где калуђери излажу жртве нађене под сне-