Српски књижевни гласник

ТАРТАРЕН НА АЛПИМА. 2]

гом у разним положајима у којима их је смрт затекла, то вам је био салон на Риги-Кулму.

Све госпође укрућене, неме, у гомилицима по кружним диванима, или усамљене, пале овде онде. Све Енлгескиње непомичне под лампама на малим столовима, а у рукама им још албум, књижевни лист или вез, који су држале кад их је хладноћа савладала; а међу њима генералове кћери, осам малих Перуанака шафранаста лица, поремећених црта, у хаљинама чије су траке живе боје падале у очи крај зелене енглеске ношње, јадна тропска створења, која сте лепо замишљали како се веру по врховима, кокоса, и која је, више но друге жртве, жао било погледати у овом стању укочености и мртвила. Затим у дну, за пианом, мртвача силујета старога дипломате, са сувим рукама у наруквицама спуштеним и укоченим на клавиру, чија се жута боја преносила на његово лице..

Како га је изневерила снага памћења, и изгубио се у једној полци коју је сам компоновао и коју је непрестано почињао из почетка, не могући наћи коду, несрећни фон Штолц беше заспао свирајући, а с њим и све госпође на Ригиу љуљушкајући у своме сну романтичне фризуре или ону капицу од чипака, у облику корице од пастета, коју Енглескиње воле и без које не иду на пут

Алпинистов долазак не пробуди их, но се и он сам сруши на један диван, савладан овом леденом клонулошћу, кад се снажни и весели звуци захорише у предсобљу, где три „музиканта“, харфа, флаута и виолина, од оних бедних музиканата, у до пете дугачким капутима, што иду по швајцарским гостионицама, беху наместила своје инструменте. Код првих тонова наш познаник скочи, као да је електрична струја прошла кроз њега.

„Ију! браво !.... Овамо с музиком!“

И отрча, отвори врата широм, уведе с почашћу музиканте, напоји их шампањцем, опијен и сам, и ако није пио, овом музиком која га је повратила у живот. Стаде имитовати трубу, имитовати харфу, пуцати претима изнад главе, колутати очима, подскакивати, на велика изнена-