Српски књижевни гласник

ИСТОЧНА ПРИЧА.

О, ти чудна причо из прастара доба, Ти варљива причо, ја те добро знам:

У теби је светлост, којој равне није,

И сан, мрак, и тама, што ће све да скрије, У пламену срце, а у срцу кам.

Још некада давно, у детинеству моме, Ја сам тебе позн'о к'о у неком сну: И бисерна гора преда мном се створи, И вилинска песма поче да се ори, И потоци златни зашумише ту.

И к'о младић после ја сам тебе чит'о, И слика се смени: И Пророков син О царевој кћери преда мном је сниво, И за оштру сабљу машао се живо, А над њиме бурнус бео као крин.

Сад те опет читам. Ал' што читам даље Ја све мање појмим: шта је смис'о твој;

И нејасна туга у срцу се буди,

И сањива глава пада ми на груди, Причо, чудна причо, ти си живот мој.

МилорРАД Ј. МитрРОвићЋ.