Српски књижевни гласник

ЖИВОТЕ,

На одру од траве и згњеченог цвећа И на маховином покривеној стени Тргла се Артемис. Јутро већ црвени У шуми од старог смрчевог дрвећа.

И сањива стресе своје дуге косе Пуне ноћног иња и јутарње росе.

Тул! бете у влази... И немирном руком, Да окуша стреле, брзо једну пусти... Оде лака стрела измеђ грана густи,

И нестаде је с веселим фијуком.

Минула. је гору, пропланак, долину, И ишчезла негде у мутну даљину.

Док млад, грдан јелен, с роговљем високо, Стајаше на стени окупаној водом,

И у тежак пурпур што хваташе сводом Упро беше лепо и сањиво око.

Мирна беше гора и планинска коса, Са стења и лишћа капала је роса.

Али згођен стрелом на широкој стени Паде. И крв бризну на пропланак зелен... И, раздртих груди, гледао је јелен Полумртвим оком, у самртној пени,

Како изнал гора и росних пољана Весело трепери пурпур новог дана.

Ј. Дучик. 1 Тоболац.