Српски књижевни гласник

ЦИГАНИ.

ЕТНОГРАФСКА. СКИЦА.

Туреко-татарска племена. у Русији бавећи се сточаретвом или рибарством приморана су да лутају с јелног места на друго, тако исто приликама живота прилагодили су се и наши Црновунци, што сире“ качкаваљ, па годишње два пут мењају станишта: у пролеће се попну са стадима „на високе планинске пашњаке, где музу овце и умноже крда, а у позну јесен спусте се у жупне крајеве на зимовник било, у Топлицу, крушевачки округ, или где им је иначе ближе. Већина пак Цигана нема одређена смера за пут, него у правом смислу речи скита се живећи од.данае до сутра.

За Цигане је утврђено да су се у маси последњи иселили из Азије и да нису имали никакве књижевногти.

Кад' су се ови црни гости из северо-западне ШИндије са Хиндукуша упутили у суседну Персију, па отуда лаље незна се тачно. Персијски епичар Фирдуси, који је живео око хиљадите тодине после Хр. рођења, прича да је 420 год. после Христова рођења персијски краљ Бахрам позвао из Индије 10.000 “„Луриса“ да својим вештинама и“ свирком · веселе 'му сиротни народ. Лури брзо расуше своју имовину п осиротеше, те по заповести Бахрђамовој кренуше се у екитњу да“ свирком И крађом хлеб зарађују. Они се и сад зову у Персији Лурима. Из Персије слегоше се на висораван јерменску, па онда кроз Малу А зију на обалу морску, одатле на острва архипелашка, онда у Грчку и кроз Маћедонију и Албанију у српске земље. Највероватније ће бит, као што Пот мисли, да је сеоба била у 10 столећу, а. не зна се зашто. Францишканац Симеониц видео је Цигане на Криту 1322 год., на Крфу се помињу 1364, а 1387 год.