Српски књижевни гласник

ПитаАНИ. 27

у Влашкој. Крајем 14 века M почетком петнаестог пизгледа да су они на петоку Тамерлановом навалом још више ' разбијени, и да су се поново на све стране размилели. 1417 'тод. већ су били стигли у средњу Јевропу, а 97 августа 1427 у Париз. Сад их има свуда, па и у Америци и Аустралији.

Кад су они дошли у Србију до сад није обелодањено. Занимљиво је да им се име нигде не помиње у Даничићеву Рјечнику српских књижевних старина, нити у законику Душанову. Из Академеког Речника види се да MM Ce y књижевности име почело помињати од 17 века. Судећи према томе кад су' дошли у суседне земље, изгледа ми да су у Србији били већ у 14 веку.

Многи отреситији српски Цигани“ причају да су у наше крајеве дошли из Арапске и да“ су били тада најружнији људи на земљи: црни као гар, а с уснама прћавим и отромбољеним. И сами себи изгледали су, веле, ругоба, па су онда семислили да своју расу поправе и почели су на силу отимати жене туђих народа и с њима се укрштати; те су на тај начин колико толико изгладили стари лик.

Слободни народи радо доведе своје порекло од Бога или божанских бића, или“ још чешће од знаменитих људи, а јадни Цигани веле да. су произашли од ђавола, И да им се, Зато, срећа никад неће. насмејати. На ово ћу предање надовезати за потврду и једну причу, коју | сам о од јалдранских Цигана: | a 7 :

„Ми смо — веле -— били негда слободни и имали своје цареве, али смо били према „Србима“ неправедни, и бездушно с њима поступали; чак смо их "терали да боси по трњу ору. То се додија Богу те Св. Сава на врати на цигански сабор неку огромну реку те се сви подавише, сем једне хроме бабе, која не беше дошла. Њу, по томе, салете неки ђаво и она роди с њим дете полуђаволско, од којих сви садашњи Цигани воде „порекло и Бога зато никад неће | умилостивити.“

Кад су већ јурнули по Јевропи, при првом“ упаду имађаху своје старешине, који су се до скора у Србији