Српски књижевни гласник

28 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

звали већили, у Маџарској војводе пили грофови и барони, тако пи по Немачкој и даље по западу. Преко ових већила пре су српске харачлије скупљале порез. И сад у Србији по варошима зласт одређује једног честитијег Циганина да буде помоћник кмету за циганску махалу.

По западној Јевропи одмах их је почела пратити грдна несрећа. У Пруској их је од г. 1711 до 1729 после објаве : да се за цигло 8 дана морају иселити — што они нису могли учинити -— сваки смео убити и имовину им запленити ; жене су им батинали, жиг на чело утискивали, а децу предавали хришћанима на „васпитање“. У Маџарској су им отимали децу и забрањивали да се између себе жене и цигански да говоре. У Француској су их такође злостављали, а у Шпанији је загрдело, јер су се затекли баш у. време инквизиције, те је читава маса спаљена, јер никога није било лакше обедити: да је ђаво или вештац као циганију због црне масти и необично изгледа, а за застрашивање хришћана. Шта ее тицало папиноваца колико ће бедника на најнечовечнији начин испустити душу. Код Баека изгледа, по једном старом афоризму, да је било допуштено убити Циганина као и вука. Од ове тираније већина утече у збегове пиринејске, где и сад живе у доста чистој раси.

Цигани су раса са типским обележјем, ма где били, зато их је лако разликовати од других народа. Тело им је пропорцијонално, руке и ноге сразмерне дужине. Стаса су средњег, више витки него дежмекасти. Лице им је мркожуто, често пута врло црно. У опште, на Балканском Полуострву црномањастији су него у западној Јевропи. Брада им је округла, чело високо, коса црна, глатка а често код неких крудрава и прилично оштра. Због мешавине да има изузетака разуме се само од себе. Уснице су им већином танке, очи живе и пуне израза, из којих вири лукавство и подмуклост. Зуби су им бели као два низа бисера. Особито су им правилно развијени мишићи. на целом телу, да изгледају као да су изливени; отуда она ванредна грациозност код играчица. Није редак