Српски књижевни гласник

30) СРПСКИ Књижевни ГлаАСНИК.

Бару у Црној Горп зову их Мађјдицима, тако их Зову и око Кичева али скраћено о Ђинцима, а Геге у Призрену и околини кажу Маџуп, око Тетова скраћено | Шип,“ што је опет све скупа налик на „Јеђуп“, а корен му је арнаутеки. Сад је готово најраспрострањеније име Циганин, не само код Срба него и код Турака (Ченгене), Бугара, Блаха, Немаца итд. Срби зову Гурбетима скит ничке Цигане, а ова се реч чује п у јужној Русији. Гурбете зову jom негде код нас чергарима, или чергашима, а у врањском округу однекуд постоји назив за, хришћанске Цигане Ђојловци. У разних народа има и других пмена, а Цигани сами себе зову Гом (што значи „човек“). Цигански. језик има повише наречја, а по сродству припада индо-аријевском стаблу, зато има нешто еролства и са, српеким. По ближој деоби рачуна се у северозападну индијску групу, а по склопу језик им је врло сличан говору. Дарда и Кафиристанаца. Расељеним. ПЦиганима. по Европи ипак је најсличнији језик „Чан-Гара“ у Пенџабу. Језик им је врло оскудан и највише се речима служе само за конкретне потребне. Апетрактних речи, сем неколико, готово пемају, јер им није ни вера утврђена а тако псто и морал, па им зато оскудевају и појмови за етичке пзразе; а не стоје боље ни са псказивањем осећаја. Бога зову Девел, a, baBoma бен тгаџо (првобитно је значило сељака, али је реч пренета п на туђина, отуда напш Цигани том речи зову Србина, у Немачкој Немца ит.д.) За чудо да ни за главно дрвеће шумско па ни за животиње да немају основних речи, него се служе описом, Зато готово свака циганска група има тушта и тма других речи, а опет својих циганских, које Цигани из другог краја не могу разумети. Пастрмку негде. зову „црвена и шарена риба “ (у преводу), кукавицу зову „пролетњом птицом“, Русију зову „хладном земљом“ (Шилело Там), у Баварској Минхен зову „Поповским градом“, крагујевачки Цигани краља зову „баро мануш“, што значи „велики човек“, госпођу зову „бари гаџи“, а преведено

1 Код Аранаута је „Џ“ у полу Љу“.