Српски књижевни гласник

DIO СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГлАСНИК.

жена, отац, мати, итд.)). То управо и није комедија него једна слика, слика нарави, елика. једног од најваж-– нијих соцналних момената у нашим наравима, анонимна историја брака у нас.

Али је та слика врло тачна, и комедија. врло добра. Пре свега, потпуно рељефна: историја једног обичног брака преко проводаџија изложена је сасвим одсечно „и јасно у три слике које предетављају прошевину, стање пред женидбу и стање после ње. Па онда, апеолутно тачна, за случај који је изнет а који је скоро општи: они женски типови, њихове примедбе, жеље и прохтеви које је сиромах Стерија добро знао, као и стање младожење п тип проводаџије, узети су из живота сасвим, и пуни су локалне боје. Најпосле слика је пцрна, песимистична, скоро сурова колико горчине има, врло крепко и са јаким осећањем бола оцртана. Кад човек погледа како јадни. младожења (п он је у осталом крив, што тражи наре), и. не сањајући на какав се лед навезао, запада у једну ужасну ситуацију, где је све лаж и превара и нискост: а све маскирано љубављу, поштовањем п угледом; кад, човек даље, види како отац п мати, удајући ћерку. иду очигледно на подвалу (кћи је шантава, а мираза у ствари нема), п како то раде или из чисте сујете што неће да отрпе срамоту да им кћи „плете седе“ (мати), или из: чистог егоизма да се отресе бриге (отац), а никако не из: љубави према своме детету (отац изрично каже чим је закључена прошевина: „како је, тако. је, само нек иде беда из куће“, и тиме одговара на примедбе своје жене: о томе какав је младожења: мати је, опет, чак толико сурова према ћери да јој, поводом једне ништавности, пребацује како је наказа с оном шантавом ногом): кад.

1) У тексту комедије лица добијају каткад своја имена, нека чак и по два. Удавача се зове Јулка (Г чин, 10 ец.), младожења. Лазар“ (П чин, 7 сц.) и Светозар (1 чин, сц. 1), отац Јова (П чин, 6 сц). и Ника (П чин, 7 сц), тетка удаваче Марта (П чин, 6 ец.). Проводаџија, мати и удавача остају без имена. Још се помињу Марић, кум Марко, и др.