Српски књижевни гласник

")

OusHE И ПрРИКАЗИ. 631

ia зна, да се добрим иколовањем може много, али не и све постићи. Није само школа место за васпитавање, већ и породица, друштво, црква m држава. Ко хоће да расправља питање о образовању човечје воље мора се неизоставно задржати на тим факторима, а то писац ове расправе није учинио.

Поред овога, раснрава има и још један, не мањи недостатак. То је пснхичка анализа воље. Ње готово и нема. Оно мало кратких напомена: да воља постаје комдинацијом представе п осећања, ла има два дела (убеђење и поступање), да може бити субјективна и објективна, — све је то и погрешно п непотпуно. До душе, једно од најтежих и најспорнијих питања у пеихологији, јесте питање о вољи; о њеном постанку, развитку и олносу према осталим факторима нашег непосредног т.ј. психичког искуства. Али је, ипак, молерна пеихологија, елужећи се научним методом посматрања и експеримента, лошла до неких позитивних резултата, о којима сумње не може бити. Тако — да напоменемо само најважније — неоспорно је утврђен факат, да воља постаје из јаких афеката, да се у контрасту осећања налази клица за њен развитак. Ова основна истина од бигне је важности за расветљење свих комиликованих појава воље, као и њених односа према осталим странама пеихичког живота. Та фундаментална истина као п њене консеквенце, види ге, нису биле познате писцу педагошко-исихолошке раеправе о образовању воље.

У осталом, кад би му то било познато п кад би на основу тога разрадио своју тему. онда би и расправа имала са свим други вид и правац, т.ј. не би била жпејбартијацска (стр. 11.) јер се Хербартова педагогика. не наслања на модерну, већ на Хербартову, застарелу психологију. У последње време, наша педагошка литература све више дише духом Хербартове или т. зв. научне педагогике, ма да је њен први п најважнији представник Др. B. Бакић почео знатно одступати од тога правца. За