Српски књижевни гласник

'ГАРТАРЕН НА Алпима. 055

И, уз пут, он пм пеприча како је дуго и дуго го. лина живео у Паризу, као носач на углу улице Бивијен.

„Разуме се, онет један у служби Друштва!“ номисли Тартарен, пустивии. своје пријатеље да се чуде. Бомпаров колега био им је у осталом од велике помоћи, јер, и ако је фирма била на француском, у крчми код Берне дивокозе говорило се само једним страшним немачким наречјем.

На скоро се тарасконском изасланству, крај једног огромног омлета с кромпирима, поврати злравље и расположење које је јужњацима својствено као сунце њиховој домовини. Пило се на пскап, јело одлично. После многих здравица у част председника и за ерећу његовог пењања, Тартарен, кога је крчмарева фирма непрестано копкала, упита. свирача који је у једном крају јео с њима:

„Дакле ви имате овде дивокоза 7... Ја сам мислио да их у Швајцарској нема више“.

Свирач жмирну очима: .

„Опо нема их много, алџ опет могли би вам коју нађи да је видите.

· — Не да је вили него да је убије! рече Паскалон пун одушевљења... никад председник није промашио“.

Тартарен зажали што није понео свој карабин.

„Чекајте, да питам газду.“

Олучајно баш газда је некад био ловац дивокоза; он даде своју пушку, свој барут и своје олово и понуди се да одведе господу на једно њему познато легало.

„Онда, наџред!“ рече Тартарен да учини по вољи својим друговима. који су били срећни што ће се обелоданити вештина њиховога председника. Мало ће се задржати, али не мари; Јунгфрау неће ништа изгубити ако мало почека.

Изишавши из гостионице позади, пмали су само да гурну врага од воћњака, који je једва нешто мало био већи од баштице каквога шефа станице, па се нађоше у планини која је била избраздана великим црвенкастим пукотинама. између јела и купина.