Српски књижевни гласник

654 Српски Књижевни ГлАСНИК.

Крчмар беше измакао напред и Тарасконци су га видели већ на великој висини како млата рукама, баца камење, без сумње да крене дивљач. Много их је муке стало да га стигну по овим стеновитим и стрмим странама, нарочито за људе који тек што су устали с ручка п који нису научили да се веру по планинама, као добри алпинисти из Тараскона. Уз то још беше тежак ваздух п јак ветар који је лагано ваљао облаке по висовима, изнад њихових глава.

„У ф!“ јечао је Бравида.

„Ах!“ гунђао је Екскурбанијес.

„А шта ја да кажем...“ додаде добродушни Паскалон.

Али како им вођа изненада даде руком знак да ћуте, да се не мичу: „Не говори се под оружјем“, рече Тартарен Тарасконац са строгошћу, коју еви примише к срцу, ма да је једини председник био наоружан. Они застадоше, не дишући; наједанпут узвикну Паекалон:

„Ене! дивокоза, ене...“

Ha сто метара изнад њих стојала је лепа животиња, правих рогова, риђе длаке, скупљених ногу на обронку једне стене, као да је срезана од дрвета, и гледала их без пкаква страха. Тартарен нанишани правилно, IMO свом обичају: и таман да окине, а дивокозе нестаде.

„Ви сте вриви, рече мајор Паскалону... Звизнули сте, па се попзашила.

— Звизнуо, ја“

— Онда. је Спиприднон. ..

— Ко, јат Боже сачувај.“

Међутим сви су чули оштар, подужи нисак. Председник их помири, испричавши им како дипвокоза, кад зиди да се непријатељ приближује, даје ноздрвама неки оштар знак. Овај ђаволеки Тартарен разумевао се у овоме лову као п у свима осталим! На позив свога вође, они се кренуше напред; али стрмен беше све већа и већа, стене све неприступачније, а десно п лево провалије. Тартарен је ишао на челу, окрећући се сваки час да помогне изасланицима, да MM пружи руку или свој