Српски књижевни гласник

ot

ТАРТАРЕН НА ДЛлпима. (

карабин. „Руку, руку, ако немате ништа против“, молио је добри Бравида који се веома бојаше пуна оружја.

Опет вођа даде знак, и опет изасланици зЗастадоше бленући у висе. -

„Ја осетих једну кап!“ промрмља мајор неспокојан. У писти мах загрме, и чу се Екскурбанијесов глас силнији од грома: ' „Пази, Тартарене!“ Дивокоза беше искочила у њиховој близини и прелетела преко провалије као нека позлаћена светлост, п сувише брзо да би Тартарен могао нанишанити, али не толико брзо да не чују дуг писак њених ноздрва. · 1

„Та мора бити моја, гром и пакао!“ рече председник, али се изасланици успротивише. Екекурбанијес поста наједанпут врло зловољан и упита га да се није заклео да их све потамани.

„Драги у...у...учитељу“, замуца плашљиво Паскалон, „ја сам слушао да се дивокоза, кад је притерају на ивицу провале, обрће против ловца и постаје опасна.

— Не притерујмо је онда!“ рече Бравида страшан, с натученом капом на очи.

Тартарен их назва зечевима. П наједанпут, док су се препирали, изгубише један другога из вида у густој млакој магли која је мирисала на сумпор и кроз коју су један другога тражили, викали.

„Хеј! Тартарене.

— Јесте ли ту. Пласиде!

— У .у...у...читељу !

— Не бојте се! не бојте се!

Беше завладала права паника. Затим ветар проломи облак и однесе га као какав вео који се лепршао на купини; у псти мах сену муња у цик-цак и зачу се страшан тресак грома испод ногу путника. „Оде ми Kama...“ повика Спиридион који остаде гологлав и у чијој су се накострешеној коси светлуцале електричне варнице. Беху у сред буре, у самој ковачници Вулкановој. Бравида, први, побеже колико га ноге носе: остатак