Српски књижевни гласник

656 СРПСКИ Књижевни ГлаАСНИК.

пзасланства појури за њим, али их задржа узвик П. А. К., који је на све помишљао:

„Несрећниие... удариће вас гром!“

У осталом, без обзира на стварну опасност коју им је предочио, није се ни могло трчати по овим стрмим јаругама, испресецаним косама, које се беху претвориле у потоке, у водопаде, од силне кише која је лила као из кабла. И тако настаде тужан повратак по страшном пљуску, кроз муње које је пратила пуцњава громова, са клизањем, са падањем, са принудним застајањем. Паскалон се кретио и гласно призивао као у Тараскону, „свету Марту и свету Јелену, свету Марију-Магдалену“, док је Екскурбанијес псовао: „До сто ђавола!“ Бравида, који је ишао последњи, неспокојно се окретао:

„Шта се то до ђавола чује иза нас... Звижди, трчи, па тек стане...“ Мисао о бесомучној дивокози, која напџада на ловце, није избијала из паметп овоме старом ратнику. Сасвим тпхо, да не би поплашио остале, он саопшти своју зебњу Тартарену, који одважно остаде у место њега последњи и пође поносито, покисао до костију, са оном немом олдлучнопћу коју изазива блискост стварне опасности. Алп кад су се вратили у крчму п кад је видео своје драге алпинисте ван опасности, како се бришу M суше око једне огромне порцеланске пећи, у соби на првом спрату у коју се пео мирис од наручена грога се вином, председник виде да дрхти п изјави, врло блед: „Бога ми, мени није добро...“

„Није добро!“ тарасконски израз, страшан по својој неодређености и краткоћи, који означује све болести, кугу, колеру, уоштно пегто, богиње, жутицу, капљу, које Тарасконац мисли да има чим је ма и најмање слаб.

Тартарену није добро! Према томе није се могло ни мислити на пут, а и изасланици су једва чекали да се одморе. Брзо би загрејана постеља, наручено вруће вино, п већ после друге чаше осети председник кроз цело своје нежно тело неку топлину, неко струјање које је

било добар знак. С два јастука Под леђима, с једним