Српски књижевни гласник

ТАРТАРЕН НА АЛПИМА. 657

„перјаником“ на ногама п с капом на глави, лежећи у у овој сеоској соби која је мирисала на јеловину, соби са зидовима. од дрвета, са окнима опточеним оловом, он је с неком милином слушао како напољу беени бура, гледао како се његови драги алпинисти тпскају око његове постеље, с чашом у руци, се чудноватим изгледом који су њиховим галеким, сараценеким или римеким типовима давале завесе и проетирке у које беху умотани, док им се одело сушило поред пећи. Заборављајући на самога себе, питао их је тужним гласом:

„Како се осећате, Пласилде“... Спиридионе, вама мало пре као да је било злог...

Не, Спиридиону није више било зло; прошло га. је све, кад је видео председника тако болесна. Бравида, који је морал полешавао са пословицама своје земље, додаде без зазора: „Патње ближњега крепе човека па чак и лече!“ Затим окренуше разговор на свој лов, падајући у ватру кад се сете извесних опасних тренутака, као оно кад се дивљач окренула, бесомучна; и не помишљајући на лаж, сасвим безазлено, они већ припремаху бајку коју ће причати кад се врате.

Наједанпут, Паекалон, који беше сишао да поручи још no један грог, утрча у собу усплахирен, увијен у завесу са плавим цветовима коју је голом руком стидљиво прикупљао око себе као Полпект. Требало му је неколико тренутака док је готово нечујно, не дишући, промуцао: „„Дивокоза/...

— Но, шта је с дивокозом“...

— Ено је доле, у кујни.. Греје се!..

-— Шта!

— Којешта!

— Хоћете ли да видите, ПЏласиде 7“

Бравида се устезаше. Екскурбанијеес сиђе на претима, п врати се готово одмах унезверена лица... Све лепше и лепше!.. дивокоза је пила вруће вино.

И заслужила va је, спрота животиња, после оне луде трке по планини, када је час вабио час терао њен

2