Српски књижевни гласник

652 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

Али човек се замори после два сахата пешачења кроз пети предео, па ма тај предео био нарочито удешен: зеленило и плаветнило, с глечерима у даљини, и звучан као сахат који свира. Праскање планинских потока, хорови у три гласа, продавци дрвореза, мале цвећарице, све то постаде несносно .нашим тарасконцима, а нарочито влага, ова пара у дну овога левка, ово меко земљиште, обрасло воденим биљкама, до кога сунце никад не допире.

„Ово је да човек добије запаљење плућа“, рече Бравида, дижући оковратник од свога капута. Уз то још дође п умор, глад, нерасположење. Нигде једне крчме, а Екекурбанијеса п Бравиду спопали болови од силних малина којима се беху накљукали. И сам Паскалон, та анђеоска душа, натоварен заставом, кукачом, торбом, алииским штапом, које су му другови подло утрапили, и сам Паскалон није више био онако весео, нити је више подигравао.

На једној кривини пута, баш кад су прешли .Лучину преко једнога од оних покривених мостова какви се налазе у земљама где су великп снегови, дочека их страховита свирка алпискога рога.

„Ах! доста!.. доста! "заурлаше изасланици раздражени. Свирач, прави џик, који је седео у шуми крај пута спусти огромну трубу од јеловине која је доппрала до земље и завршавала. се шароким левком, са кога је овај препсторијеки инструмент био звучан као какав топ.

„Питајте га, зна ли какву крчму“ рече председник Екекурбанијесу који је, с огромном одважношћу и са врло малим џенним речником, хтео да буде тумач изасланетву од како су дошли у немачку Швајцарску. Алп пре него што је и извадио свој речник, свирач им врло чистим француским језиком одговори:

„Крчму, господо“... Да богме да знам... Ту је одмах крчма код Берие дивокозе; допустите ми -да вас одведем (о ње.