Српски књижевни гласник

ТАРТАРЕН НА АЛнима. 0654 неисказани страх од жена, пи поцрвенео би до ушију кад год би пред њим изговорили име Мале Шајдек, мислећи да је реч о некој раскалашној женској. Јадном љубавнику нашем не остаде ништа друго до да прекине своје псповести, и он се утеши сам, што је још понајбоље.

У осталом, какав би то бол могао одолети занимљивости пута кроз уску, дубоку и мрачну долину, поред кривудаве реке, која је пенушала и тутњила као грмљавина, одјекујући кроз јелову гору којом беху обрасле њене стрме обале.

Тарасконски изасланици, уздигнуте главе, ишли су обузети неким страхом, побожним дивљењем, као оно другови морепловца Сипндибада, када су дошли пред тропске горе, пред џиновеку флору индијских обала. Знајући само за своја гола и стеновита брдашца, они не би никад ни помислили да толико шуме може бити на планинама тако високим.

„То још није ништа... видећете Јунгфрау !“ говорио је П. А. К. који је уживао у њиховој зачуђености, осећао да расте у њиховим очима.

У исто време, да би слика била веселија и њен импозантни утисак природнији, наплажаху путем на гомиле јахача, на велика кола са завесама које су се лепршале на прозорима, на радознала лица која су се нагињала да виде изасланике око њиховога председника, и, с времена на време, на изложене дрворезе, на девојчице које су стојале крај пута, у сламним шеширима с великим тракама MH у шареним хаљинама, и певале у три гласа, нудећи ките малина IH леонтоподијума. По кашто се чуо алписки рог чија се сетна ритурнела разлегала по планинама, одјекујући по кланцима и губећи се поступно као облак који се, растура у пару.

„Баш је лепо! Као оргуље...“ шапуташе Паскалон са сузама у очима, усхићена израза као какав светац па црквеном прозору. Екскурбанијес је неуморно урлао и одјек је луго и далеко понављао оно тараеконско: „Ха!.. ха!.. xa!... дижимо грају!“