Српски књижевни гласник

ТАРТАРЕН НА, АЛПИМА. Нови пПодвизи ТАРАСКОНСКОГА ЈУНАКА. (9.) IX: ћод верне дивокозе.

Сутрадан, ништа лепше од пешачења из Интерлакена у Гринделвалд, где је требало узети вође за Малу Шајдек; ништа лепше од победоноснога. путовања П. А. К., који је опет имао на себи доколенице и пењачко одело, п наслањао се с једне стране на сувоњаво раме мајора Бравиде, а с друге етране на снажну мишицу Екекурбанијесову, који су се поносили што окружују, што придржавају свога драгога председника, што му носе кукачу, торбу, алписки шташ, док је, час напред, час позади, или са стране, скакутао као младо псето фанатични Паскалон, са лепо увезаном пи увијеном заставом, да би избегли јучерашње бурне призоре.

Веселост његових другова, осећање испуњене дужности, сасвим бела Јунгфрау, тамо, пут неба, као какав бео облак, све је то било довољно, па да јунак заборави шта је оставио за собом, можда за навек, и без збогом остај. Кад су пролазили поред последњих кућа у Интерлакену, очи му се напунише сузама, и он наизменце изли своје срце Ha грудима Екскурбанијесовим: „Слушајте, Спиридионе“, или на грудима Бравидиним: „Ви ме познајете, Пласиде...“. Јер, пронијом судбине, овај неукротиви војник зваше се Пласид (Мирко), а онај дебелокожи биво, с материјалним нагонима, Спиридион (Душко).

На несрећу, тарасконска раса, више галантна но сентиментална, не узима никад љубав озбиљно: „Ако је ко изгубио жену и динар, велика је штета за новац...“ одговарао је мудри Пласид, а Спиридион је мислио управо као и он; што се тиче чеднога Паскалона, он осећаше