Српски књижевни гласник

1954 СРПпски КњижеВвНИ ГЛАСНИК.

поред от (напр. от куће ип др.) па како је у српекоме језику познат цео ред предлога са завршним сугласником д — пред, над, под, испред, пзнад, и т. д. — које је такође у неким случајевима прелазило у т, 'то је и у предлога от уопштена (генералисана) форма од, тако да ce сала (у осталом још од ХШ века и раније) употребљава та форма. п испред самогласника, напр. 00 Авале, од бчрума ит. Д. Сваки облик, свака форма има овакву или сличну унутрашњу историју, која нама, кад посматрамо језик за извесно ограничено време, изгледа да је завршена, али у ствари представља само једну стадију у своме вечноме развитку, ако за њене носиоце може рећи да су вечни. Покретач или, управо, изазивач ових измена изгледа. да је у врло многим случајевима сличност или по облику или по значењу; стога се често и све измене те називају променама према сличности или аналогији. Тај назив свакако није ни довољно опширан нити довољно тачан, јер при његовој употреби изгледа да се: мисли на генезу свих оваквих појава. Међутим то не одговара потпуно самој ствари. Веза између предетава. може бити баш због тога, што оне представљају контрасте, што се потпуно разликују, Познато је напр. да је облик дању постао под утицајем облика ноћу или облик озо (место озгор) под утицајем облика оздо (правилно од оздол), ма да те форме по значењу своме представљају контрасте.

Било је доста препирке око тога, како се врши уношење новог (гезр. старог) звука у неки одређен, измењен облик; да ли се напр. у форму сеоски уноси л из село или се оно добија кад се замени обликом селеки. Ниједно од овога. двога не мора ла буде. Форма. сеоски није потребна,. ма да се она сматра за основну. Јер ако је осећање за таква образовања живо, претпостављајући форму сеоски као основну, ми и сувише верујемо писаним епоменицима, гле се заиста обе форме находе напоредо; али њих су забележила можда различна поколења или бар различни људи. Међутим постанак и опетанак општијих категорија