Српски књижевни гласник

СРПСКИ Књижевни Гласник.

14

ставили о љубави, Обрен се клео да никада никога волио није, а када би волпо, да би био вјеран као нико. Она је казала то пето. И. разговор се на дуго испредао и обоје су се осјећали некако пријатно.

Пошто су се растали и опет изашли у чаршију. шапну Обрен Пери.

— Има она и мираза.

— Ехг

— Рекла ми је... А кршна ђевојка/!

П обори главу п не проговори више ријечи.

До друге неђеље састајали су се сваки дан. Перо није могао више мпровати ни код куће, ни у механи. Волио је сала да вјечито трчкара чаршијом, да хода. Нарочито је ходао испред Обренова дућана. Пролазио и загледао сваки час, да види пма ли кога у дућану7 П ако није било никога, одмах је свраћао Обрену.

—. А велиш да лијепо говори, а7 — пита га.

— о булбул.

— А и очи јој лијепег

— "Трњине.

Перо иде. Трчи, хода, па се опет враћа.

= А ева је лијепа, а

— Красна!

А уз то и мираз“

-— Лијен!

— Тако вазда. Обрену већ и досадила та сплна заппткивања. Готово би да му се окоси, да га наружи, само кал не би био смијешан и кад не би поштено плаћао сапутнину.

У другу недјељу пођоше опет.

ИП удовица и Милка еад им се надале. Обје се љепше обукле, обје се накитиле. Удовица се чак и каранфилом закитила, пза уха, и лице превукла руменилом. Готово би се прије могло помислити, да је старија сестра Милкина. него мати... Она сама задржа Перу, а Обрена остави Милки.