Српски књижевни гласник

ХРАСТОВА ИМЕЛА. : 1.357 храму било је само три човека који не уздрхтате | Хва раклиди,

— Означи жртву њеним именом, повика Хилус питији.

Али она дисапе тешко пи узнемирено, обамирући скоро на степенима троношца.

— Бог је био врло немилостив, пи још једно пскушење убило би је, рече првосвештеник; нека се јелан од Хераклида драговољно жртвује.

— Ја се жртвујем, повика један благ глас из гомиле, онај исти што је мало час говорно за леђима Несторовим. — Ко си ти, и како се зовеш7 рече свештеник строгим гласом...

— Син сам Херкулов, а име ми је Иксус.

— Ако говори истину, име му је лобро изабрано, промрља један подемешљив глас.

Знаћете, сестро, ла је Иксус, или ту тако нешто, грчка реч која значи имела. Родитељи детињи беху му без сумње из презрења бацили то име при рођењу, а, одиста, ово слабачко створење, накаламљено на енажној Херкуловој лози, личило је много на малену паразитну биљку што дршће при ветру на великим храстовима.

— Ми смо ти били забранили да нас пратиш у Делфе, рече Антенор, и упути се претећи према Икеусу.

Али Херкулова кћи, непомична. дотле у свом скровитом засенку, изиђе међу два брата, узе за руку млађега, и одвуче га пз храма, не слушајући гласе Хилусов који ју је позивао, не слушајући дивљење што се проносило на њеном пролазу, јер у брзини хода копрена с лица беше јој се сама открила, а Макарија беше лепа ! Лепа и љепотом и милотом, и лепа нарочито у овом тренутку са сажаљењем у очима и гласу које би улепшало и саму ругобу.

Вративши се у Атину, где исте кочије лдовезоше сву породицу, три ратника одлучише да вуку коцку у Минервином храму, како би дознали који од тројице треба. ла умре. Али, кад јадни Искус, сав радостан и поносит

31“