Српски књижевни гласник

ХРАСТОВА ИМЕЛА. 55,

ролици догодиле ствари чудне и кобне, које отан и браћа, моја никад нису знали.

„Сећаш се оне колибе што је подигоше на обали морској, да би се склонили од многих и моћних гонилаца. Једне вечери, отац и браћа беху у лову: уморан после целог јутра трчања по шуми. ти беше заспао дубеким сном, уљуљкиван монотоним лупањем кише по колиби. Ноћ је била већ давно пала, а отац п браћа још се не враћаху. Најзад, ја чух лупу на вратима, и отворих. мислећи да њима отварам. То беше путник који је молио, за тренутак, склоништа и огњишта. Он уђе. Посађена код твог узглавља, док је он сушно своје одело пред ватром ја угледах, изненађена, неку благу и необичну еветлост која обвијаше његове косе. Приписивала сам испрва то одблеску са огњишта ; али огњиште се угаси, а чело путниково оста обасјано. Тада ја познах Аполона; Аполона који, прогнан са Олимпа, пролажаше светом прерушен, али који не могаде да угаси потпуно свој ореол.

— „Велики Боже! повиках ја склопивши руке, шта хоћеш од мене 2

— „Ништа, одговори ми он. ништа до склоништа ; но време ево лепша п ја идем: прими овај опроштајни пољубац.

„Тада ја дршћући приђох госту, и повевши га за руку према постељи у којој си ти још спавао, рекох му : — Помилујте пре ово јадно дете. јер га нп један бог не милује: додирните његове бледе образе не би ли оживели, и дахните у његове усне не би ли пропевале.

„Бог се оемену на моју молбу ; он се наже над тебе и удахну ти у уста; али се тај врели дах спусти до твога срца и испуни га и падме... и ето зашто то срце гори и дршће вечито; ето зашто ти, јадно дете, венеш и умиреш.., А сад кад знаш све, реци, опрашташ ли ми 2

Икеус је загрли: то је био одговор.

— Е лепо! докажи то слушајући моје савете. Песмотрено дете! каквим то дивним чудом ти не умре од глади и жеђи на дугом путу од Атине до Делфа“