Српски књижевни гласник

252 СРпски КњижеВНнИ ГЛАСНИК.

— Ах! рече Иксус, још јутром бејах спремио своју путну песму. Кад бих угледао где на кући дим што се подизао са гозбе, певајући закуцао бих на врата, п увек ми отвараху.

— Дивна песма! рече Макарија. смејући се: треба ла ме њој научиш, Икесусе, да је п ја певам кад будем шила у Делфе или Олимпију.

Икеус, из неке каћиперне скромноети, заједничке, како изгледа, код певача евих времена, даде се молити неко Бреме, за тим попусти.

ИксуУСОВА. Песма.

Отворите! ја сам Икеуе. спрота храстова имела коју би један удар ветра уморио.

Једнога лана, пре дванаест година, патуљак један испаде из лавове коже Херкулове: тај патуљак бејах ја: Отац ме није волео, јер бејах слаб пи мали; и кад бих као дете, играјући се ударио о његова колена, чуо бих нал својом главом глас којн је грмео у прекорима. Браћа ме бију кад их гласно називам браћом, па ипак ја хоћу да живим, јер имам сестру, сестру која ме воли... Како је она добра. Макарија!

Отворите, ја сам Икесус, сирота храстова имела коју би јелан удар ветра уморно. i :

П.

Једнога дана браћа су ми рекла: „Буди п ти штогод! Научи градити статус пи олтаре, јер ми ћемо постати богови можда.“ И ја покушах да послушам браћу, али алето и чекић беху одвећ тешки! И после, чудна ли привиђења пролажаху, пролажаху непрестано између мене и камена пароског; и мој расејани ирет уппеиваше па прашини једно и увек једно име, слатко име Макаријино.

Отворцте! ја сам Икеус, спрота храстова пмела коју би један удар ветра уморио.