Српски књижевни гласник

СрРБиЈА, БУГАРСКА и ДРБАНАШКО Питаље, 60%

Пе говори му она о некаквој нацпоналној заблуди којој се подао п од које је опа као дошла да га избави. Дустријска иропаланда. налази да су и друштвена уређења код Арбанаса и њихов живот и њихови. обичаји. врло добри и са свим ириродии. Она тражи само „пријатељетво. храбрих. Арбанаса, који су се у току векова борили. против праг вославнога. Словенетва с југа, као што се п она сама борила против истога непријатеља са севера пи истока — Арбанаси и Аустријанци су служили. јелном MH пстом делу.“ ~ ı i

Доследна. духу Метернихове политике, освећене још на Бечком Конгресу, аустријска је дипломација, држећи, се стално принципа. „раздели, па влалај“. и у арбанашком питању радила петим средствима п по истоме илану,. као п у питању босанско-херцеговачком, не испуштајући никад. испред очију крајњу сврху: — политичко и дина-. етичко ширење Аустро-Угареке. Jom године 1857 обраћао се Хекар, тадашњи француски консул у Скадру, и својој: влади и Риму с молбом „да се у Скадру, као средишту сев. Арбаније, отвори латинска школа, те да се не допусти потпуна зависност тамошњих Арбанаса католика од аустријских католика.“ Од то доба још отпочели су Аустријанци припремати погодбе за шпрење свога утицаја на Балканском Полуострву. Парочито су се окретноумели корнетити расцепом пзмеђу Квиринала и Ватикана, честим променама политичким у Пталији. а највише по разом њезине африканске политике и Тројним Савезом, који јој је у целом овом послу обезбеђивао леђа. Главни: су им помоћници у њему били језујите. „Католички све-

штеници, а нарочито језунте — тако је писао један од лобрих познавалаца. прилика у Арбанији — у најтешњој

су свези с аустријском дипломатском мисијом; они су највернији извршиоци свега што им нареди аустријска. влада, п ништа неће предузети без знања аустријскогаконсула. Народу пак непрестано говоре да је. после.

г Албаних и Албанци, стр. 55.