Српски књижевни гласник

њи

4

3

НЕ че че i „lo A a aa ;

o и

же Mt: У из 6

4

с. “e

ya

~

*

—

vr” “. %

њива

њ : .

„и ~

o IL "и # А

утицајем још неугашених борби око књижевног језика и

режим,

..

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ.

“

Дану о М, Бидаковићу и Б. Атанацковићу, ох С. Jo- : вановића. („Просветни Гласник“, 1903, бр. 1—2).

Једна је ствар врло тачна“ у овом раду Г. Јовановића: потребно је да се претресу и проконтролишу раније донета суђења о нашим етаријим писцима, која 4 су примљена на веру и на голу реч, и која се као каква догма преносе из књиге у књигу, с поколења на поколење. Још и данас стоје мишљења Г. Стојана Новако- i. , у вића и Светислава Вуловића, изречена, пре двалесет и. O тридесет година, са глелишта више филолошког, под

s II +. 7. “ РА

новога правописа, „када се од писаца највише Taa e 4 да задовоље теорије о књижевном језику и правопису.“ „И чудновато је, вели Г. Јовановић, што се и наши. нај | ЊУ :% новији литератори нарочито не дотичу питања о развитку у српске приповетке, те ваљада због тога још и данас у. а pa уџбеницима. имамо ону исту опену о раду М. Видаковића. и Б. Атанацковића каква је могла постати пре тридесет година: гле се први уз нешто захвалности већином осугј ђује, а други, чини ми се, без разлога и сувише хвали И Г. Јовановић је покушао ла стави ствари на њи хово место и да правилнији суд о два стара писца. наша. Кво, у главним и брзим цртама, његових Baкључака. 25% M? Милован Вилаковић није творац наше читалачке | публике, као што се обично мисли: ту је публику он већ затекао створену; њу су образовали још ХУП века, уд ка 7 жној Угарској, Миошић и Рељковић, у ХУШ веку. слапјаносербеки преводиоци, Мразовић и Јанковић, нарочито Д caruje. Om је само ишао низ матицу, писао у духу. um расположењу ондашњег читалачког света, пуног роде љубивог и романтичног одушевљења. за народну npol Il; ос

е