Српски књижевни гласник

ОЦЕНЕ И ПрРИКАЗИ. 629

До сала се замерало Видаковићу због подражавања слабим производима немачке романтике, повођења за простачким укусом публике, због ненароднога језика. У заслугу му се приписивало буђење љубави према народној прошлости и повраћање народних имена. Заборавља се једна особита страна његова талента: он вреди и својим сентименталним, меланхоличним описима, извесном емоциалношћу, љу бављу према природи, нечему што опомиње на Жан-Жак Русоа. Ти су описи у Видаковића оно што је најбоље, у њима су сувременици уживали, „јер је остало несумњиво предање да су се таква места и на памет учила.“ Не "треба губити из вида да је он почео свој књижевни рад једним спевом, књигом стихова о Прекрасном Јосифу, и цело његово дело има извесну поезију. Вук га је критиковао због рђава језика, због несувремености грађе и нелогичности радње и карактера, али му никада није одрицао књижевни таленат. Његов позив била је поезија, не приповетка за коју није имао правога дара, у којој је остао вечити почетник. Он је имао епособности за дилетантско песништво, али не за приповетку, п њега није упропа"стило угледање на средњевековну романтику но „не разумевање природе свога дара“, и недостатак књижевног и уметничког образовања.

Светислав Вуловић је пустио крупну реч да је зна"чај Богобоја Атанацковића за српску приповетку толики исти колики је значај Бранка Радичевића за српску поезију. У ствари, вели Г. Јовановић, сва његова заслуга је била у томе што је био један од првих људи који су изјаснили п усвојили нови правопис и народни језик, „и само зато критичари филолози од пре тридесет година имали су разлога. да га много похвале.“ Његова је заслуга, даље, у томе што је умео да се прилагоди духу времена и да иде за расположењем публике. Он је оставио старински романтизам, п почео се бавити сувременим стварима, уносећи сентименталности и патриотизма, задовољавајући своје читаоце и као Србе п као људе једног књижевног укуса. Најбоље његово дело, Два Идола,