Српски књижевни гласник

~“ „2 „2

ОЦЕНЕ И ПрРИКАЗИ. 0D;

нешто јаче истакнут бајроновеки карактер, који се сретао и у ранијим новелама Богобојевим: он је оличена страст која свега човека сажиже, промашен живот у несрећној љубави; са неизлечивом раном у срцу, са неизгладивим борама на челу, са мрачним и пламеним погледом, он тражи спокојства у далеким путовањима, у пркошењу елементима и опасностима, у борби за слободу народа, као Манфред, као Чајлд Херолд, као Дон-Хуан, као Бајрон сам, који гине за слободу Грчке на Мисолунги. Но што је значајно, ту је први пут додирнут сувремен живот народни, први пут се изашло из очараног круга старинеке романтике и историјске прошлости. Богобој, као осамнаестотодишњи младић, када је писао једну, данас мало познату али карактеристичну новелу, Ефрозина, образац свакидањема живота , већ је показивао наклоност да пође новим путем. Два Идола имају ту неоспорну заслугу да значе прелом у нашој приповетци, то је један корак у напред, напуштање историске романтике Милована Видаковића за реалистичну приповетку из сувременог друштва. Он иде за својим добом, за општом струјом, вели Г. Јовановић. Али, прво, треба знати ла је све до седамдесетих година наша приповетка била романтично-историска и патриотска, а затим да, као што је случај са Колумбом и његовим јајетом, прави пут, истина је врло проста и јасна. али није дато свакоме ла до ње лође. У Два Идола има затим први траг локалне боје, извесна рудиментарна склоност да се истина и стварност што више задовоље: карактеристично. је место када Буњевци говоре о Младену и Ивану који се воде на губилиште, и то западним, буњевачким наречјем, и саевим народним, потпуно својим језиком и тоном. П најзад релативно према осталим делима наше књижевности у средини ХЈХ века, Дво Идола су писана течним стилом. доста чистим језиком и штампана новим правописом. Свакако, Ботобој Атанацковић није ни по таленту ни по значају оно за нашу причу што је Бранко Ралди-