Српски књижевни гласник

60) СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

гркач 75; локомотива. 70; a радња нерва 90 етопа, или 34 метра за секупд; — мисао дакле није најбржа, као што. се држи. Импулеу воље или мисли треба дакле један секунд'да пређе простор од 34 метра. Ту брзину са којом ишта. воља проузрокује покретне импулсе ми можемо и ла измеримо, ако се нпр. покуша да се какав слог изговорен неким, одмах понови, то ћемо видети да је време између тог казаног слога и цонова. изговореног доста велико; јер треба прво да се опази, па тек онда да следује импуле воље. И raj пнтервал времена, који је потребан да се понови. пзговорен слог, износи етотинити део секунде, а то је већ много спорије но кад производимо вештачки механичким апаратима.

Ако сад посмотримо брзину са којом писци своја дела раде, видећемо да се ту не може поставити никакво правило ; то зависи од тога са каквом лакоћом они излажу своје мисли, јер код већине писање је тешко m врло споро; а што је најглавније, врло их је мало који своје радове не подвргавају озбиљним поправкама. и критици. Многи се служе прво скицом, коју после обрађују и проширују, а неки размишљају и студирају о ономе о чему ће да пишу прво „у памети“; па тек после почињу ла раде, састављајући своје мисли на хартију. Али ни у јелном случају посао није лак. Микел-Анџело ралио је статуу Давидову бесирекидно 17 месеци; Сипкетинску капелу израдио је за четири године неуморног рада (и толико је био Заморен, ла неколико месеци није могао гледати слику и читати писмо док не подигне нал главом слику или писмо). Статуу папе Јулија И израдно је Ад за 16 месеци, Милтону је требало девет зодина док је довршио „Изгубљени рај.“ Русо у својим „Пеповестима“ при-

знаје како му је било тешко писати, и колико је пута споја дела поправљао и прерађивао; ноћу је у кревету о размишљао о ономе шта ће да пите, екланајући рече- а нице, па је тако и диктирао; јер кад би устао и сео да. оаза

пише, заборавио би све. Својег „Емила“ израдио је тек за три године, а после 20 зодина размишљања. Хајне је