Српски књижевни гласник

Поп ТАНДРКАЛО. 7

скије из неба падале, па вас у главу згађале... Грдно гријепште, па и мене не нпазите к'о што треба. Ено у кући немам драма меда, нит имам масла, а рачунам се ваш поп, и рачуна се да ме ви храните.

Сељаци се згледнуше забринуто.

— Не замјерај, оче, ако те кад и заборавимо, настави Ареен, постиђено окрећући главу у страну. Ми немамо образа да гледамо у твоје лишце, ама што ћеш, кад ни није једна брига на глави, него их има хиљаду, па заборавимо ђекада и како ни је име. Него тебе лијепо · молимо и љубимо ти руке и клањамо се ка! једноме чесном бежјем служитељу, да ти на нас погледаш и да му се помолиш.. Ко ће ако нећеш ти7 А ако Бог да здравља, па киша удари, напунићемо ми теби ћупове и маслом и медом.

— Па добро, — дочека поп, снизивши мало глас, кад ви тако молите, учинићу. Промислићу још који дан, па ћу вам поручити кад ће бити молепствије за кишу. а ви запамтите шта сте обећали, па не треба чекат' док удари киша, него ћу вам сјутра послати ћупове, да ји напуните. Неће требати да се ви мучите и да долазите по њи“...

И, пруживши свакоме руку да пољуби, окрену се и оде у кућу.

Трећи дан након тога осјети поп како га нешто у раменима жицну и заболи га.

— Охо! — узвикну и преви се до земље, па се приближи прозору и погледа на небо. Изнад Кретац-планине бијаше се ухватио као неки дим и обавијао попут пирамиде шиљаст и оштар врх, а, танак као паучина, облак дизао се лагано иза њега и развлачио се према селу.

— СОтојане, — зовну поп свога јединога и вјернога ђака и црквењака, који му је чистио ахар и тимарио "коње у њему. — Хајде удари у звоно, па нек се окупи

свијет, да молимо Бога за кишу. Стојан, оспичаво, мргодно, никад не зачешљано момче, гунђајући удари коња по сапима и остави га, па