Српски књижевни гласник

ОИ

l,

HpHXBaTHBmu за коноп, потегну из све снаге. — о пина ле |

Звоно зацикта и, кроз етудени, ју тарњи, јасно одјекну, а звон му се разлијеже изнад села – па све до Кретац-планине, одакле се сеје враћао, '

Кад је Стојан оставио коноп, бијаху се "већ соку пиле оближње козије, Опколили га са свих страна, Зи

никада нијесу видјели. Ж. — Што је7 Што се звони7 — запиташе пе A — ila знате, — одговори Стојан осорно, је их пакосно, готово с презрењем. — Ви иштете кишу, 1 хоћете да вам поп моли... Баш ће вам данас измол Кашње ce окупише и други домаћини, 'озбил некако a. као обично, кад, се рта napuni

рухо, а“ odubedn фес С и ЊЕ претећи још издаљега. према звону и звонику и ушуткујући ди O. се по лицу могло познати да трдно, жале 1

— запита један мален, кљаст pl поскакујућ својој штули и развлачећи усне, те му. се указана њави зуб, једини зуб што га је имао у вилици. '

— А углед'о облак, па с тога, — надуто оде једно момче што је недавно дошло из солдата, није могао вјеровати у снагу попових молитава. 2

— Муч' погани никаква, се ће због тебе. сад ју“ загрмљети, — окови се Ареен Карадеглија и прем; крвничким погледом. — Како се не бојиш таке