Српски књижевни гласник

Поп ТАНДРКАЛО. 9

бајеме ријечи изговарат 7 Слаб је 'во облак и слаба ће киша бит“ ако не помогне поп и његова молитва.

У томе пристиже и поп. Погледавши по сабраноме народу, климну главом, као поздрављајући, поклони се п прекрети пред црквеним вратима, откључа их и уљезе у цркву. За њим уљегоше неколоко дјеце, а за свима Стојан, мргодан m пакостан, једва одижући ноге и непрестано гунђајући нешто.

— Сад пазите, браћо, па да се уредимо ка“ што Бог наређује. те да не буде тјеске, — опет поче говорити Арсен, размичући народ и одгуркујући оне што су стали ближе црквеним вратима. — Немојте да нагрћемо ка стока, па да бидне бруке ка“ што је било пошљедњи пут у литији, кад емо нагрнулп на бабу Аницу, те се старица отисла низа стијене п жива се испребијала. да јој живот једне паре не ваља. Љуцки, браћо, на ће ни љуцки п Бог дат“...

— Мене се не бојте, ја нећу ни на кога нагрнут, п бићу пошљедњи, — одговори кљасти старчић и опет поскочи на штули, а развуче лице.

А на црквеним вратима помолише се дјеца, обучена у шарене, старе, воском покапане стихаре, високо држећи дебеле, тешке чираке, што их је некакав приложник сам по себи истесао п израдио, да их гладно дијете не би могло ни три корака понијети. За дјецом изађе Стојан, носећи црквени барјак, па чисто непријатељеки, са мржњом неком, гледаше у светога Николу, што га је са барјака благосиљао. Најпошље се појави и поп, у шареној, доста чистој, свиленој одежди, праћен тројицом сеоских момака што су на прсима носили три псцрвоточене, дрвене пконе и, са поносом, смјешкали се на свакога околостојећега.

Тим редом кренуше сви. За њима нагрну народ, који, одмах с почетка, заборави на све мудре опомене Арсена Карадеглије и, при десетоме кораку, обори нечије дијете, а некаква старца очепи, да је почео на глас протествовати и чак ружно, врло ружно неовати. И литија је, дижући силну прашину која се попут била