Српски књижевни гласник

~ >. MN MM, и 7 “~. wi: e И КЕ А

Поп ТАНДРКАЛО. li

гласно, јер у пјесми нијесу молили за кишу, него изазивали вјетрови:

Пухни ми пухни лађане,

Дођи ми дођи драгане

Жене су корачале у живом п веселом разговору, а старци су се препирали око љетине, покушавајући непрестано да застану и да се објасне, али их је гомила, и преко њихове воље, потискивала напријед, те су, чак, морали п прикаскивати...

Иза подне навукоше се облаци над селом, али не они мрки, суморни, што носе са собом муње, грмљавину и силан пљусак, него некакви сиви, голубасти, уједначени на свим странама.

— Ово ће бит' фина, сптна киша! — говорили су неки задовољно, зијајући у небо. — Ово може три дана падат' п све нам натолит...

— Нема молитве без нашега попа! — настављали су други, гладећи бркове.— Што је он Богу драг, то нема више. | И сам поп, премда је осјећао у раменима болове и жигања, ипак је почесто провиривао на прозор и смијешкао се. Знао је да сад опет мора бити о њему говора и да ће му се слава још више рашчути широм читаве Херцеговине, а може бити и даље... И, од некаква чудноватога задовољства, он је ону жестоку, препечену ракију, — што му је Стојан обично доносио да њоме трља рамена те да му болови одумину, — почео испијати и, мало по мало, испио је читаву бочицу, тјешећи се тиме да ће ракија боље помоћи кад се употреби изнутра него с поља.

Уједанпут поче надати.

— Шта је ово7 — брекну поп и потрча прозору, кад опази да то нијесу оне обичне, кишне капи, које он тако радо слуша кад му закуцају у стакла прозојска, него некакве друкчије, измијењене. И збиља, на његово велико чудо, то и није била киша, јер, мјесто крупоних и тешких капљица, густе бијеле пахуљице лепршале

су, играле се у ваздуху и, падајући, лијепиле се по још – 'диснатоме дрвећу и по .сухој трави.