Српски књижевни гласник

17 Српски Књижевни ГЛАСНИК. — Снијег, на моју душу! — узвикну поп и промол

главу кроз прозор још више. као да би да се увјери. пада ли свуда једнако п није : ли његова кућа изузет у томе. А, као за инат, снијег ухитрио, па игра. игр пада и хвата му се по косп и по бради. сметајући му да не види даље него на неколико корачаји од куће.

отресајући се. -— Ово је к'о проклество... Ја молим једн а Бог даје друго. А његова је старија! | 0 Изненада. се отворише врата IH мргодни Стојан по моли се на њима. НО Ено те чекају не'акви пред вратима, — проције

кроз зубе. — Измолпио си им кишу, па оће да зафал. Поп га погледа. умрко, CD O, Op:

и сачувати свој стари, 2068 глас.

— Болан попе, шта је 'во сад — дрекну Ар ен Карадеглија из свега грла, чим га онази. — Ми Te. јесмо молили за снијег, него за кишу, а ти снијев окр

за настаје бива к'о да не вјерујете мени и „божијој Y MO литви... То вам је за то!

се у собу, оставивиш их, да се гледају. и wnybas ју један другоме. + ı

— И право има! — викну Арсен, прибрави најирви. — Ми смо грешни и Ђог нас казни! Да ем по

слали маела, да пон замаети молитву, не би ни се

стрефило, а у гладна. попа, гладна и молитва. ДЕ И Брадиште 4 се кућама. | Па Светозар