Српски књижевни гласник

АНТИЦА. (3)

У то се дјеца почну попомјештати по кревету, а оно“ из зипшке заплаче. Жена се устаде из кревета, прекрети се, дохвати одијело MH лијено се обукује. Дијете из зипшке боље плаче, пође да га смпрп. Марко поврати се к прозорчићу. У ниску собицу, се поља, навире чисти, свјежи ваздух и по мало осваја је летњим, сивим, сви-

: јетлим свићањем и носи собом с шкоља и с мора ша-

патљиве, бистре гласове летње зоре.

— Нађи ми мараму, — изнебуха окрете се од прозорчића Марко п прекиде женину гласну молитву.

Она ћути.

— Ти хоћеш на силу, да те тучем...

Антица опет прихвати молити, п убрза пошледњим

„оченашем“ — а дијете из зипке неће никако да се смири; свршивши молитву рече му: — Чекај да надојим дијете, — пи пође прама зипци.

— Ти хоћеш на сплу, да те тучем, — нонови он љутито п залетп се на њу.

— Удри, ниси одавна — пркошљиво, стријељајући

га очпма, окрете се она прама њему.

Марко је шчепи са главу п потегне к себи, па је вуче прама сандуку. Она се отима, но он је шчепи за врат јаче —- и, тетурајућ с њоме, нагна је на сандук: — Ту је! наћеш је у сандуку, — тговорп јој, подмуклим гласом од срџбе — чекаш да одем, да се можеш скитати по шкољи, а7 Нађи ми мараму!

А дијете у зипци кричи на вас глас — жена по-

слуша, отвори сандук, и пребирућ по њему, осјећа над

собом његов дах — најпослије нађе је. батвори сандук, стави мараму на поклопац, и пође прама зипци. Марко узе мараму, пође к орману у зиду, узе из

њега скленицу и комад круха пи то замота у њу. С прага,