Српски књижевни гласник

врху шкоља. Оно двоје дјеце што се пред кућом игра, пожури за њом. i

6 На највишој равници, устави се и сједе под стари _ посрнуо морски бор, што одавна пркоси времену, и чије гране свинуте од удара вјетра окупљају се од стране ___BarTumja.

o - Сједећ' под њим, дојп своје чедо, а како је уоколо на тишина, лијепо се чује лакомо детиње епсање. Јутарњи “ естрал да дуне, да пх напријед потјера; а око рата „ри_ барице“ страже рибу, док е краја рибари опасани де-

номе рату, што је на догледу, сигурно и Марко е друш-

штвом потеже — да га се не бојп спшла би доље к · рибарима, помогла би им и разговарала би. Још се осјећа јака и пуна живота: ужива у своме здрављу — разле-

_ тила би се по шкољу; али која корист кад је самоћа убија. А како би лијепо било, да је само своја п сло·бодна, да може ићи, где је воља! Пожурила би дуље

· јазним осмијехом — п умирила би се... Па онда би помогла уморном друштву потезатп мрежу, гледала би у њихове тешке руке, у топли зној, и осјетила би оно њи-

~ врућина удара и засљепљује очи — жеже; а она им ружа врч хладне воде, да жеђу загасе. Пију — а она исто ужива слушајућ како лакомо о срчу... — Хвала! јој кад би се сити напили. Па онда би им се очи

рви се враћају, и све тако... пе , к . Свега. тога могла је да се наужива, да је слушала

__ лахор престао је, па лађе по пучини чекају свјежи ма-.

— белим конопом натегом потежу мреже. На ономе крај-·