Српски књижевни гласник

619 СРпски Књижевни Гласник.

као бледа саса, лице као у каква цвета или детета, осмејак божанствен. Пре неки дан око десет сахата пре подне, близу Хајд Парк корнера стао сам као скамењен пред два девојчета: шеснаест и осамнаест година, на њима лако п шумно рухо од бела тула е пуно чипака од муселина, велике, вита стаса, окретне, струк савршен као и лице, невероватно свеже, налик оноз-чудноватога цвећа, што се виђа по првим изложбама, беле као крин или каћђунак; уз то веселе, безазлене, чиле и снажне, веселе, лаке као тице; као да земљу'не додирују. — Многе су јахачице врло лепе; тако екромне и озбиљне, ничега намештенога; овамо дојахују не да их гледају него да се надишу чиста ваздуха; крећу се отворено без напућености ; рукују се срдачно, готово мушки; ничега претеранога у одевању; кратак црни капутић, прирастао струку,

казује добар изданак, здраво тело; по моме мишљењу,

први услов за младу девојку јесте да буде здрава. Коњем владају лако и сигурно. Понекад, отац или брат уставе се, разговарају о послу или политици са каквим пријатељем; оне слушају и прпвикавају се на тај начин и озбиљним идејама. — Милина је погледати те очеве и ту браћу : лица изразита, одлучна, види се да на њима лежи или да је лежала сва кућа, мање су увенула него у нас, теже се осмејкују, спорија. су на љубазности, али зато озбиљнија и паметнија, на гледаоца остављају утисак уважења, или поштовања, а некада и поверења. Да ли зато што знам шта је који, али ми се чини да се не може човек преварити: властела, посланици, власници, њихово држање и лице, — казују да су навикнути на власт и да су радили. |

Многе посете и неколике шетње. Највише ми се свиђа. дрвеће. Свакога дана кад изађем из Атенеума ја одем у Сент-Џемс-Парк и одседим један сахат. Језерце се прелива на магли која га притискује, а тамно лишће се над њим надвило. Заокругљена дрвета, велики зелени торњеви чине нарочито непмаретво, деликатније од онога