Српски књижевни гласник

699 ОрРпски Књижевни Гласине.

раде узајамно свој специалан посао, друге газде и други помоћници раде друге ствари исто тако потребне ради одржања њиховога живота као и ради одржања живота свих других. Ова добровољна задруга, од свог најпро· стијег облика па до најсложенијег, има ту заједничку црту да они који су у њој раде заједно по свом сопственом пристанку. Нико им не намеће услове, нити их тера да се приме под морање. Додуше, у много случајева какав газда може понудити, или какав помоћник примити ове услове с одвратношћу: онда кажу да су их прилике на то нагнале. Али какве су то прилике У једном случају, газда не може да изврши на време поруџбине робе, или да испуни уговор, и онда мора да учини какве уступке; у другом, радник пристаје на мању надницу, пошто иначе не би имао новца да купи што му треба за храну и огрев. Општа формула није овде: „Учини ово или ћу те натерати да учиниш“; већ: „Учини ово или остави своје место и сноси после што те снађе.“

С друге стране, војска је пример за прековољну задругу, не толико војска енглеска, где се војничка служба

уговором одређује на извесно време, већ војска на копну,

која се купи рекрутацијом. Овде, у мирно доба, свакодневне дужности — чишћење оружја, парала, егзерцир, стража, и остало — а у ратно доба разне операције логора и бојног поља, врше се под команду, п не може да се бира хоће ли се или неће. Од простог војника до не-

дипломираних официра, и до пет-шест ступњева дипло-.

мираних официра, општи је закон кеограчичена послушност потчињеног према претпостављеном. Делокруг личне воље ограничен је вољом претпостављенога. Огрешења о субординацију кажњавају се, према томе колика су, губитком одсуства, накнадним егзерциром, затвором, телесним казнама, и најзад, као последњим средством, стрељањем. У место да се од своје воље покорава одређеним дужностима, ако не жели да буде отпуштен, човек мора овде „да слуша што год му се нареди, ако не жели да буде кажњен, можда и самом смрћу.“