Српски књижевни гласник

698 ОРпски Књижевни ГЛАСНИК.

затражио потпис за меницу, са ласкавом претпоставком да ваш потпис важи. Можда са мном играте шаха код Париза, пијете пиво за истим столом код Касине, и није искључена могућност да један другом често не стајемо на жуљеве у овом уском Београду. Ја, Господине, нисам од приметних људи. Као што је пољски зец добио мркожуту боју узоране њиве, или шпанска буба угасито зелену боју јоргованскога лишћа, тако сам и ја постао сив, готово безбојан, толико сам се прилагодио и оделом и навикама, и идејама овој мутној средини, да можете век проживети са мном, а да никада и не приметите да у опште и постојим. Сматрајте ме просто као једну нумеру из протокола крешчајемих и пореску главу Краљевине Србије која даје Богу божје и Цару царево.

У овај мах када вам ово чудновато писмо пишем седим у мојој соби, у доцном ноћном часу. У пећи се ватра лагано гаси, ја, огрнут зимеким капутом, слушам како пустом улицом брише студени ветар, наслоњен на гомилу аката преда мном. То су акта о некој кријумчареној ракији, свршио сам их, и сутра треба поднети извештај Господину Министру, који је строг и тачан, јер је у меденом месецу свога министровања. А

Душа. ми је прилично огрубила, нека се тврда кора ухватила на њој, и ја сам давно изгубио навику разговора са самим собом. Али има тренутака када се душа

тргне из дремежа, и мисао се силно отме за данима који

су избледели, и осећањима која су утрнула. Човек осети неку неодољиву и тужну потребу да се окупа у својој прошлости која је, на крају крајева, ипак најбоље што један човек може имати у животу. Са таквим расположењем претурао сам вечерас фијоке мога стола за писање. У слојевима, ту су исплаћене менице, лозови Класне Лутрије, рецепти, рачуни, декрети, сведоџбе, старе фотографије, свешчице ђачких стихова, писма родитеља и пријатеља, остаци целога једнога живота. И сасвим у

ko MN P ko