Српски књижевни гласник

скиЊЕ:

БЕОГРАДСКА РОМАНСА BP. 9.

Господину Богдану Поповићу, уреднику „Српског Књижевног Гласника“, да изволи предати писцу „Београдске романее“, која је изишла у свесци од 16 новембра: „Господине,

Да нисам учио у гимназији Теорију прозе од почившетг В. Вујића, и оданде утувио да писмо никада не треба почињати личном заменицом првога лица у једнини, ословио бих вас речима: ја сам ревносан читалац „Српеког Књижевцог Гласника“, п као такав прочитао сам вашу историју оне младе госпође, о њој размишљао цео дан, и поводом ње још вечерас вам пишем ово писмо, са правом које има један непознати према другом непознатом. Можда ће вам оно изгледати само као пастиш ваше романсе, али у стварџ оно је један ни мало весео пандан њен. Хоћу да вам кажем да јунакиња ваше приче није ни сама ни ретка, и да нас је читава легија слабих, бедних створова које је живот докопао у своје гвоздене зупце, и измрцварио толико, да више ни на шта не личимо. На несрећу, и сувише нас је који смо у првој и чистој младостп сневали сан вишега живота, осећали се позвани за велика дела, преливали се оним лепим осећањима која се налазе у благородним књигама, а који смо посрнули на првим корацима, дали се однети првом бујицом сурове и прљаве стварности, и постали безначајни, безизразни људи којп испуњују шематизме, каване, канцеларије, трамваје, а недељом пред вече закрче АнезМихаилову улицу.

Не трудите се да сазнате ко сам ја: то нити је од интереса, нити вреди труда, п, најзад, нико вам не јемчи, да вам не би, једнога дана по нашем познанству,

40%