Српски књижевни гласник

Gog; EC E. 629

куту, на четворо пресавијен један стари програм, од пре двадесет година!

28 април 1889 године! Датум као и сваки други, али најпунији, најсрећнији дан у моме суром животу! Као да сам узео опиума и пао у сан блаженога факира, као да је силан топао млаз младости прострујао кроз моје тело, ја се са узбуђењем, разнежен до суза, да готово изгледам смешан, сећам тога дана и тога доба. ·

Тада ми је било двадесет година, и требали сте ме, Господине, тада познавати! Ви се опомињете онога талијанеког стиха:

О пролеће младости године, О младости пролеће живота!

Ја сам тада био на страни, у једноме малом университетском месту. Још из Србије дошао сам свеж и топао, и у нови живот ушао сам са евим оним лудим одушевљењем, са свом оном жеђи за срећом коју човек може имати у тим запаљеним годинама. Како је тада моје срце певало, какве су ме наде уљуљкивале, и какву сам само веру имао у себе и у живот! Ја сам тада, Господипе, треперео као лист од јасике под јутарњим ветром, био сам врео и светао као младо сунце на истоку. До три часа у јутру седео сам за драгом књигом, изгубивши осећање времена и простора, грозничавих очију, са врелим дисањем, са бесним лупањем елепоочних вена. Један разговор са пријатељима (шта сам онда имао пријатеља!), претресање каквога занимљивога питања (а шта тада“ мене није занимало !), могло ме је узбуркати до дубине мојега бића, и шта сам пута после таких разговора имао бесаних ноћи! Како сам често слушао где поноћ откуцава на старој готској цркви Светога Медарда, и у мојој скромној ђачкој собици, у дубини ноћи, док је све мртвим сном спавало у моме мирноме крају, осећао дах блиске среће над својом главом, додир њених крила на мојим успламтелим образима, и брзи, силни откуцаји срца говорили су ми да је она ту, на домаку; под руком,