Српски књижевни гласник

630) СРпски Књижевни Гласник.

~

и да ће доћи данас, сутра, скоро, врло скоро! И једнога од тих светлих дана... |

Опростите, Господине, — морам да прекинем. Ја сам заборавио казати вам да нисмо сами, и нисам вам представио моју газдарицу Розу, која се у овај мах нешто мешкољи у кревету у суседној соби. Од њенога гојазнога тела шкрипи стари дрвени кревет, и она доста нељубазно пребацује што нисам купио прашка од инсеката, који јој баш не дају спавати. Шта ћете, драги Господине! То је призив на стварност. Опростите...

Једнога од тих, као што рекох, светлих дана, налазио сам се у варошком позоришту. Давала се нека сентиментална љубавна историја, ни сувише лепа ни сувише рђава, али ја сам био у таквом расположењу да сам све подигравао на своме месту, глумци су лепо играли, а нарочито јунакиња, врло млада и нежна девојка, са гласом који је звонио као сребрно звонце, и коју је цела варош искрено волела. И када је она говорила речи љубави њеним меким, уздрхталим гласом који је ишао правце срцу, када је у заносу љубави херувимеки полетала у плаве висине идеала, када је мени лах од узбуђења био стао, ја опазих крај себе, у првој ложи нада мном, једну младу девојку, белу и прозрачну, од које је бљештала младост, чистота и поезија. Она је била у моме расположењу, очи су јој се светлеле, кроз млечно лице пробило је најфиније руменило, и танке, танке коралске уснице биле су се стегле, и бела хаљина са белим ружама на грудима се дизала. Само је то привиђење још требало! Ја сам тада полетео у небо. у срцу ми, што рекао Хајне, анђели литургију запеваше, и тада доживех онај тренутак који се само у еновима привиђа, за који се живи и страда, који даје разлог целоме животу, и који еветли у тминама даљега таворења, И...

Опет Роза! Чујте је само. „Које је доба ноћи! Седиш по пелу ноћ као вештац. Немаш ништа паметније да радиш!“ Треба је умирити, Не знате како је зла и брза ни свађу и сцене,