Српски књижевни гласник

СЕСИЈЕ. 631

...И за време одмора њен се поглед сусрете са мојим, ја поцрвенех и стресох се од главе до пете. И моја срећа није имала граница, када при свршетку преставе, коју нисам више пратио, програм из њених дугих, снежних руку есклизну и преко кадифенога наслона паде пред моје ноге. То је било или случајно или намерно, He 3HaM, али сам ја тада веровао да је то био мали знак њене пажње, и у тај час боље но икада разумео и љубавне судове провансалске, и сву лирику трубадура, и подвиге витезова са обала Роне за пар лепих очију и траку обожаване тгоспе. Ја је никада после тога више нисам видео! Морали су бити богати странци на пролазу. Али је сећање на тај светли час у мени остало силно и неизгладиво, и то ми је можда најбоље што ми је сва младост донела. Нека каже ко шта хоће, али ја верујем да човек живи само за те интенесивне и светле тренутке, и да је све друго само пипање по мраку и тапкање по блату.

Роза је нестрпљива и врло категоричким гласом, који ни најмање не слути на добро, даје ми на знање да морам легати, и до је то безобразлук трошити сваки дан по пола литре гаса, што износи педесет пара чаршијских !

Јест, добра Розо, треба легати! Коса се већ почела грушати, мој се живот спарушио, као да никада није цветао, и ја сам само једна сенка онога што сам некада био. Она велика срећа, коју сам онако жељно и сепгурно очекивао, није дошла, и као толики други и ја сам пао под точкове судбине. Срећу ми нису могле дати ни богете „миражџике“ београдске, са 12.000 динара мираза, и оним страховитим матерама у свиленим либадетама и са бисерним тепелуцима, још мање Елзе и Марије од „Дарданела“ и „Србије“! Борио сам се докле сам могао, отимао сам се колико су ми снаге допуштиле, али сваки дан односио ми је по трунку мога унутрашњега богатства, копнео сам и сушио, док нисам до овога дошао. Једино што сада имам. то је искуство, да од живота